6 načina da najbolje izrazimo ljutnju

Ljutnja je osećanje koje se javlja kada procenjujemo da se neko neadekvatno ili neopravdano ponaša na način koji ugrožava neke naše vrednosti. Postoji nekoliko oblika ljutnje i besa, koji su povezani, kao npr.adekvatna ili neadekvatna ljutnja, preintenzivna ljutnja, maskirana ljutnja itd. No, ono što je jako važno jeste kako ćemo ljutnju izraziti. Posto agresivnost i neverbalni načini izražavanja ljutnje ne dovode do rešenja, ovde ćemo govoriti o načinima za efikasno verbalno izražavanje ljutnje.

Obzirom da je ljutnja uvek usmerena na promenu ponašanja druge osobe (osobe koja nam čini nepravdu i sl.), možemo razlikovati neefikasno izražavanje ljutnje koje ne vodi promeni ponašanja druge osobe i koje, često pogoršava već postojeći konflikt pretvarajući ga u svađu, i efikasno izražavanje ljutnje koje daleko snažnije poziva drugu osobu da promeni svoje ponašanje. Sledeći principi mogu pomoći u formiranju konstruktivne kritike:

-Verbalna poruka mora uvek biti upućena na ponašanje druge osobe a ne na njenu ličnost.Npr.umesto da kolegi koji je zabrljao na poslu kažemo “kako si smotan” ili “kako si glup”, reći ćemo “ovo nisi najbolje uradio” i time skrenuti pažnju na ponašanje, umesto na njegovu ličnost. Upamtite: ponašanje se može menjati i korigovati, a ličnost je struktuirana i kao takva nepromenljiva.

-Poruka mora biti jasno određena i razumljiva osobi kojoj je upućena

-Pored skretanja pažnje na ponašanja koje je izazvalo ljutnju, neophodno je istaći i kakvo ponašanje očekujemo od druge osobe. Na primeru kolege sa posla, to bi moglo zvučati ovako:”ovo nisi najbolje uradio, zašto ne bi pročitao malo više o tome da bi sledeći put bio uspesniji?”

-Svoje utiske i pretpostavke treba prikazati kao takve, a ne kao cinjenice o ponašanju te osobe.

-Poruka koju zelimo da izrazimo treba da je dovoljno snažna da kod drugog izazove minimalnu neprijatnost potrebnu za promenu ponašanja. Ukoliko je poruka preterano snažna, drugi će se naljutiti zbog nepravedno snažne poruke i malo je verovatno da će promeniti ponašanje. Preporuka je da uvek treba početi sa manje snažnom porukom, koja se, ukoliko efekat izostane, kasnije može pojačati.

-Poruka, vremenski, treba da bude što bliža neprihvatljivom ponašanju. To znači da su poruke, upućene neposredno nakon uočenog neprihvatljivog ponašanja, najdelotvornije. U izuzetnim slučajevima, zbog raznih socijalnih okolnosti, nekada nakratko reakciju na ponašanje treba odložiti, s`tim da ona usledi ubrzo u pogodnoj prilici.

Razumevanje emocija i njihovo jasno izražavanje, koje pritom ne ugrožava druge, je princip i osnova svake dobre komunikacije i odnosa.

Želja

Želja je osećanje težnje da se nešto poseduje, postigne ili ostvari. Želja je svesnost o postojanju nekog važnog cilja. Za razliku od potrebe, koja je biološki određena, želja je psihicki fenomen. Za razliku od sviđanja, kod želje postoji stabilna mentalna predstava onoga što se želi. Razlikujemo reprezentativnu i kreativnu želju, odnosno želju za nečim što postoji, a što je mentalno predstavljeno u svesti subjekta i želju za ostvarenjem nečega što postoji samo u svesti subjekta. Želja je uvek aktivno htenje subjekta, za razliku od nade koja je pasivna želja.

Ravnodušnost

Ravnodušnost je stanje koje karakteriše izostanak bilo kakvih prijatnih ili neprijatnih osećanja koja bi se osecala prema nekom objektu ili nekoj situaciji. Kada se ravnodušnost oseca prema nekom objektu ili situaciji, rec je o situacionoj ravnodušnosti (indiferentnost), a kada je ona hronično raspoloženje koje se oseća prema čitavom svetu, tada je rec o strukturalnoj ravnodušnosti (apatija). Apatija je fundamentalno poremećen odnos prema svetu.